3218559 3370177 mtina@grf.bg.ac.rs

Uvodna napomena Uredništva

 

Ponovo se, nekako skriveno, kao uvek kada se rade sramne stvari, počinje da pominje privatizacija vodovoda kao ‘spas’ za tu vitalno najvažniju komunalnu infrastrukturu. Zato Uredništvo časopisa pokreće diskusiju na tu temu, člankom koji je u nastavku. Mole se svi zainteresovani da se uključe u diskusiju, dajući svoje mišljenje u delu za diskusiju, na kraju članka.

* * *

PRIPREMIMO SE ARGUMENTIMA PROTIV PRIVATIZACIJE VODA I VODOVODA

Branislav Đorđević, Borislav Milutinović i Branislav Babić

PORAŽAVAJUĆA ISKUSTVA DOSADAŠNJIH PRIVATIZACIJA!

  1. U periodu 2004.-2005. godine naša struka, u tesnoj saradnji sa strukovnim sindikatima, uspela je da se uspešno izbori protiv privatizacije Beogradskog vodovoda, mada je proces otuđenja vodovoda bio već daleko poodmakao. Tada je, u uslovima kada nismo bili strukovno povezani kao što smo sada formiranjem našeg Kluba, vrlo uspešno korišćen elektronski način komuniciranja i obaveštavanja javnosti, koji je izazvao veliku pažnju u zemlji, ali i znatno šire. Podrške smo dobijali iz mnogo šireg okruženja nego što smo očekivali. Ispostavilo se da je ta naša borba bila pionirski poduhvat, jer smo uspeli ono što nisu uspele brojne metropole, koje su uletele u ‘ralje’ sprege interesa domaćih centara političke i finansijske moći i stranih multinacionalnih kompanija. Vreme je pokazalo da je naš otpor bio vrlo delotvoran, jer su se sve privatizacije vodovoda koje su obavljene u svetu pokazale vrlo neuspelim.
  2. Mogu se izvući vrlo dragocena iskustva iz tih neuspelih privatizacija, od kojih su se mnoge završile tako što su municipalne vlasti morale da otkupe nazad svoje vodovode.
  • U svim slučajevima odmah nakon kupovine vodovoda došlo je do drastičnih povećanja cena vode. U Parizu je cena vode povećana za 260%, došlo je do velikog otpuštanja zaposlenih, a kvalitet usluge se pogoršao. Grad je bio prinuđen da ponovo preuzme pod svoju upravljačku kontrolu taj sistem. Loša iskustva: Budimpešta (morali da otkupljuju svoj vodovod da bi ga spasili), Portugal: poskupljenje 400% i pad kvaliteta, London – enormna poskupljenja i pad kvaliteta, Atina i Solun: odmah nakon prodaje voda je poskupela 250% odnosno 300%, došlo je do radikalnih otpuštanja, izostala su sva obećana ulaganja. Bukurešt: poskupljenje, pad kvaliteta, Sofija: velika poskupljenja vode, socijalne tenzije zbog toga. U Boliviji su izbili veliki socijalni potresi, sada poznati kao ‘bunt za vodu’; u JUR su zbog drastičnog poskupljenja ljudi prešli na nekvalitetne izvore, pa je došlo do velikih epidemija hidričnog U Manili se strana kompanija, suočena sa nepremostivim teškoćama da upravlja složenim sistemom, sama povukla iz posla, ali je pred arbitražama ispostavila odštetu od više stotina miliona, itd. Dobrog primera privatizacije uopšte nema!
  • Vrlo očigledno, na modelu 1:1 pokazalo se da je potpuno netačna tvrdnja da je javni sektor sam po sebi neefikasan i da će postati efikasan privatizacijom. To je floskula koja je recidiv nasleđen iz davno pravaziđenih vremena tačerizma-reganizma za koja se sada nedvojbeno zna da su čovečanstvo i doveli u sadašnju tešku krizu. Sada se sasvim jasno pokazalo da su privatizacije koje su urađene pod protiskom Svetske banke (SB) i MMF-a bile veliki promašaj, jer i pored drastičnog poskupljenja nivo usluga nije poboljšan, već je u nizu vodovoda i znatno umanjen. Primera ima mnogo, ali nije uljudno da se u takvom kontekstu na sajtu pominju brojni gradovi u našem okruženju i svetu.
  • Može se zaključiti da je nedopustiva i netačna tvrdnja da je promena svojinskih odnosa ključ za izlaz iz krize u kojoj su se ne svojom krivicom našla javna komunalna preduzeća, posebno vodovodi. Dobar argument za takvu tvrdnju vidimo u odličnim vodovodnim sistemima u Severnoj Americi, nordijskim zemljama, Holandiji, Nemačkoj, Švajcarskoj – kojima javni status ni malo ne smeta da pružaju izvanredne usluge, po realnim (’fair’) cenama. ’Njihovo poslovanje je u skladu sa Dablinskim načelom ’odlučivanja na najnižem prikladnom nivou’ (odlučivanje na municipalnom nivou i nivou još nižih jedinica), i načelima EU o tržišnoj ekonomiji – stoga što je privatni sektor u poslovanje uključen na najbolji mogući način – kroz stalnu tržišnu utakmicu’, kaže se u studiji jednog finskog instituta koji se bavio analizom efekata privatizacije voda i vodovoda.

Odakle sada dolaze pritisci?

  1. Suočena sa takvim poražavajućim rezultatima SB je promenila retoriku i smanjila pritisak koji je svojevremeno vršila na zemlje da vrše privatizacije. I taman smo mislili da možemo da predahnemo, kada su se pojavili novi pritisci, sada iz dva pravca.
  • Velika ’trojka’ – Evropska komisija, MMF i Centralna evropska banka – koriste ekonomske teškoće u kojima su se našle neke zemlje da im kao jedan od prvih ’recepata’ traže da prodaju svoje vodovode, vodne resurse i druga javna preduzeća. Oni to čine u skladu sa potpuno prevaziđenim floskulama o svemoći privatizacije i prepuštanju privatnoj tržišnoj utakmici svega, pa i svih javnih sektora. Sada se zna da je ta ’mantra’ da će samo tržište ’sve da sredi’ svet i dovele u duboku krizu. Brojni javni sektori u svetu funkcionišu besprekorno, ali samo onda kada su prepušteni visoko stručnom vođenju i stalnoj kontroli usmešnosti poslovanja, bez ikakvog političkog ’kadriranja’ u tim složenim i visokostručnim poslovnim sistemima. (Šta svet misli o ’trojci’ svedoči i članak na bazi prikaza iz strane štampe: ’Trojka juri jugom Evrope’ (Politika, 21 maj 2013), u kome se piše o ’ljudima u crnom koji kontrolišu da li su dizgini dovoljno stegnuti oko vrata naroda’).
  • Više brinu pritisci koji dolaze ’iznutra’ (takvih pritisaka ima sve više i kod nas) kada se lokalni, ali i još više pozicionirani moćnici, oni koji su svojim neuspelim rukovođenjem i doveli javna preduzeća u veliku krizu, ’mudro’ prisete da je ’čarobna palica’ koja će otkloniti te teškoće ’privatno partnerstvo’, što je eufemizam za otiđenje tih dragocenih sistema. U tome, naravno, ima ulogu i poznata činjenica da za takav završen ’posao’ onaj ko ga je završio dobija i vrlo zamašnu proviziju.
  1. Suočeni sa tim činjenicama, da se prema Srbiji, verovatno iz oba pravca, valja nov talas pritisaka da se izvrši privatizacija vodovoda, ali i svih drugih segmenata javnog sektora, važno je sistematizovati najpre neosporne činjenice, koje sasvim hotimice prećutkuju zagovornici privatizacije javnog sektora.
  • Svi komunalni sistemi su ugroženi i zahtevaju što hitniju obnovu, ali ne zbog toga što su javni sektor, već zato što su decenijama ekonomski raubovani i uništavani u ime socijalnog mira. Zbog nedovoljnih prihoda nepotpuno investiciono održavani vodovodni sistemi zaista imaju nedopustivo velike gubitke vode u sistemima (u nekim vodovodima se penju do oko 50%, a na nivou Srbije su oko 35%), nisu ugrađeni neophodni savremeni merno-informacioni i upravljački sistemi koji sistem čini osmotrivim i optimizaciono upravljivim, razvoj kanalizacija veoma zaostaje za razvojem vodovoda, itd. Zbog svega toga imamo veoma velike specifične potrošnje vode, koji se u nizu naselja penji na preko 450 L/korisniki·dan, dok se u racionalnim uslovima to može svesti na ne više od 250 L/korisniki·dan.
  • Izostale je i vrlo važna aktivnost države na planu koji jedino ona može da obavi u cilju racionalizacije potrošnje i smanjenja pritiska na izvorišta: • izmena propisa o projektovanju (zahtev da se u većim zgradama potrošnja registruje za svako domaćinstvo, strožiji uslovi za stavljanje u promet vodovodnih i kućnih instalacija kako bi se ugrađivali samo kvalitetnu i atestirani materijali), • osposobljavanje državnog upravno-sudskog aparata da obavlja svoj posao kao u uređenom svetu, sprečavajući sadašnji haos u tolerisanja neplaćanja potrošnje i divljeg priključivanja na mrežu.
  • Suština problema vodovodnih sistema je u tome što cene usluga ne pokrivaju ni prostu reprodukciju. Zaboravlja se elementarna stvar da je voda najvišeg kvaliteta dopremljena do slavina potrošača proizvod, čija realna cena treba da pokrije sve troškove proste reprodukcije, kao i deo proširene reprodukcije (deo neophodan za studije, istraživanja, projekte razvoja i širenja sistema i za neophodno učešće pri dobijanju kredita za dalji razvoj sistema). U ceni vode treba da se sadrže i troškovi zaštite izvorišta, kao i troškovi odvođenja i prečišćavanja otpadnih voda.
  • U takvim uslovima kada prodajna cena ne pokriva ni troškove proizvodnje, po elementarnim ekonomskim i kibernetskim zakonitostima sistemi moraju da dožive najpre ekonomski, a zatim i funkcionalni i fizički slom. To nikako ne smemo dozvoliti, jer takva tragična posledica čuvanja navodnog socijalnog mira do sada nije sagledavana. Nepouzdano funkcionisanje vodovoda uvek dovodi do velikih socijalnih i političkih potresa. Zbog toga se vodovodi u svetu i tretiraju kao najdragoceniji sistemi državnog bića. Zato se sa pravom postavlja pitanje: Ko se usuđuje da takve najvitalnije sisteme prepusti strancima da njima raspolažu i upravljaju?
  • U nizu zemalja sveta, pa čak i u SAD, proces sa vodovodima bio je obrnut od ovog koji se sada nameće: raniji parcijalni privatni vodovodi su kupovani i povezani u složenije sisteme višeg reda, da bi se povećala njihova pouzdanost i efikasnost, ali i da bi se sprečilo veliko mešetarenje sa vodom do koga je dolazilo u privatnim sistemima. Poznata je izjava direktora jednog velikog gradskog sistema u SAD, kada su ga pitali da li razmišljaju o privatizaciji vodovoda, da je uzvratio kontrapitanjem: ’Da li bi vi prodali svoj krvotok’? Namerno se prećutkuje i činjenica da je u prošlosti privatni sektor najpre imao dominantnu ulogu u snabdevanju vodom naselja, i da su postupno municipalati, a negde i države preuzimali vodovodne sisteme, da bi zaštitili javne interese i sprečile monopolističko ponašanje u tako osetljivom i vitalnom sektoru, koje je izazivalo sve veće socijalne tenzije u društvu.
  • Nije sporna ni potreba poslovne saradnje javnog i privatnog sektora. Tako je u celom svetu, ali i kod nas, jer naša javna preduzeća veći deo nabavki i usluga i sada obavljaju angažovanjem privatnog sektora. To je i te kako ’javno-privatno partnerstvo’, ali bez predavanja upravljanja u ruke onih koji imaju samo jedan cilj – profit.
  • Sasvim hotimice, smišljeno, kao način delovanja mešetara kojih ima i u najvišim institucijama sveta, gaji se mit da se ’privatizacijom povećava konkurencija’. Sasvim je suprotno: privatizovani sistemi snabdevanja vodom zapravo – smanjuju konkurenciju. Konkurencija postoji samo u fazi nadmetanja za preuzimanje vodovoda. No, kada se jednom odabere ’pobednik’, ispostavlja se da je to, ustvari, privatni monopol najgoreg tipa: nema više bilo kakve konkurencije, ali ima ’na pretek’ deoničara koje treba zadovoljiti velikim profitom. Privatnom monopolu je potreban znatno veći prihod nego u slučaju javnog monopola, koji treba da ostvari samo prihode kojima može da uspešno pokrije troškove podmirivanje potreba potrošača. To je, možda, najvažniji zaključak svih dosadašnjih istraživanja: kada neki konglomerat – oligopolista prigrabi neki vodovod, prestaje svaka dalja stvarna tržišna utakmica, nastupa mračno vreme monopola. Oni profit ’isisavaju’ na više načina: drastičnim povećanjem cena, ali je još perfidniji način da to čine kroz svoje ’sestrinske’ i ’ćerkinske’ kompanije, jer sve nabavke i poslovi idu preko njih, a za privatne kompanije nema tendera i konkurencije. Tako postupaju iz dva razloga: • da se stvori lažan privid tržišne konkurencije, da učine što nevidljivijim i neuhvaljivijim stvarne profite koje izvlače iz sistema. Tako se stvaraju novi pljačkaški konglomerati, mnogo gori od onih iz prvih faza kapitalizma.
  • Mantra o navodnoj efikasnosti privatizovanih vodovoda vređa čak i zdrav razum. Municipalni vodovodi, dobro organizacioni, vodovodi koji imaju samo potrebne ljude (a ne služe da uhljebije raznih ’kadrova’), koji delove investicionih i tehnoloških procesa putem javnih konkursa poveravaju svojim servisima i specijalizovanim preduzećima, koji stalno održavaju tonus te pravične tržišne utakmice za dobijanje posla, koji pokrivaju sve svoje troškove, uključiv i deo za reprodukciju – uvek će biti jeftiniji od multinacionalnih kompanija, koje u cenu vode moraju da ugrade i veliku profitnu stopu, da bi zadovoljile apetite svojih deoničara.
  • Zdrav razum vređa i ono što se sada odigrava kod nas na planu drugih komunalnih službi. Dobro je znano da upravo naši građani na radu u Austriji već decenijama održavaju komunalne sisteme, posebno gradske čistoće u Austriji. I rade to na izvanredan način. Zato deluje groteskno vest koju pročitasmo u ’Politici’ 1.aprila 2013., za koju smo prvo pomislili da je neka prvoaprilska šala: ’Austrijenci preskupi za građane Žitorađe’. Iz tog članka sa zaprepašćenjem saznajemo da firma POR iz Austrije (iz zemlje koju naši građani čiste i održavaju u uzornom komunalnom redu), upravlja komunalnim službama gradskih ćistoća u gradovima Južnog Pomoravlja. Pa je samo ove godine za 40% povećala cene za odvoženje smeća u opštinama sa kojima je potpisala ugovor. To nije prvoaprilska šala, već naša crna zbilja, jer saznajemo i to da sada ta firma koristi sve poluge (ne)moći ove države da zagospodari i sa velikim gradovima, poput Niša!?

Ustavni i zakonski okvir.

Ustav RS je po ovom pitanju sasvim decidan i u članu 87 definiše: ’Prirodna bogatstva, dobra za koja je zakonom određano da su opšteg interesa, u državnoj su svojini’. Zakon koji se pominje svakako je Zakon o vodama, koji u čl. 5 definiše da su ’vode dobro od opšteg interesa i u državnoj su svojini’, ’vode i vodno zemljište u javnoj svojini su javno vodno dobro’, ’javno vodno dobro je neotuđivo’. Sasvim jasna definicija koja pokazuje da se ne može otuđivati javno vodno dobro od opšteg interesa.

Ustavni i zakonski okvir.

  1. Ustav RS je po ovom pitanju sasvim decidan i u članu 87 definiše: ’Prirodna bogatstva, dobra za koja je zakonom određano da su opšteg interesa, u državnoj su svojini’. Zakon koji se pominje svakako je Zakon o vodama, koji u čl. 5 definiše da su ’vode dobro od opšteg interesa i u državnoj su svojini’, ’vode i vodno zemljište u javnoj svojini su javno vodno dobro’, ’javno vodno dobro je neotuđivo’. Sasvim jasna definicija koja pokazuje da se ne može otuđivati javno vodno dobro od opšteg interesa.

SVE ORGANIZOVANIJI OTPOR U SVETU

  1. Agresivni nastup pomenute ’velike trojke’, kojim se zemlje u finansijskim teškoćama prisiljavaju da otuđe svoje vodovode i vode, naišao je na veliki otpor u svetu. (Ruski izraz ’trojka’, za romantični tropreg koji kroz tajgu, usvojen je sada u svim jezicima i ima krajnje pežorativno značenje, što se vidi i na fotografijama iz raznih gradova, sa transparentima ’TROIKA GO HOME’). Mi se upravo kroz ovu diskusiju tom otporu moramo priključiti sistematizujući argumente, da bi se suprostaviil takvim pritiscima, bilo spolja ili iznutra. Ti otpori se ilustruju nekim aktivnostima koje su se već odigrale u Evropi. Podaci su preuzeti sa raznih sajtova na Internetu i verodostojni su.
    • Neke zemlje, čak i one najrazvijenije – članice EU, blagovremeno su se i normativno zaštitile od takvih privatizacionih destrukcija. Holandija je 2004. donela poseban zakon kojim se sprečava privatizacija vodosnabdevanja. Ustavni sud Italije je doneo odluku da je svaki budući pokušaj privatizacije svih javnih usluga, posebno vodovoda – neustavan. U Hrvatskoj se kao jedan od stubova otpora protiv privatizacije voda za koju su se ’zagrejali’ i neki organi vlasti, pored struke (u maju se organizuje poseban naučni skup na tu temu) angažovala čak i crkva, koja preko svojih najviših organa upozorava na neprihvatljivost takvih pokušaja sa gledišta najvitalnijih nacionalnih interesa i elemetarne etike, ukazujući da je ’mnogo primjera općeg vodoopskrbnog kolapsa u svijetu nakon privatizacije vode’. Evropska asocijacija EUREAU (Vode Evrope) je zauzela decidan stav protiv privatizacija vodovoda, pa je o tome potpisan i odgovarajući protokol.
    • Međunarodna mreža preko 20 udruženja za odbranu javnih dobara, u maju 2012. u vidu otvorenog pisma Evropskoj komisiji, zahtevala je da se prekinu pritisci na prezadužene zemlje da prodaju vodovode, ističući da se time ugrožava dostupnost vitalnih resursa i narušava član Ugovora o EU po kome se EU ne sme da meša u pitanje vlasništva nad prirodnim resursima. Odgovor su dobili tek nakon pretnje Evropskim sudom, a taj odgovor treba da uđe u anale žalosnog stanja evropskih institucija, koje često vode nekompetentni činovnici. U odgovoru posle besmislenih ničim potkrepljenih fraza o ’privlačenju novih investicija’, ’kompetitivnosti ekonomija’, sledi da ’Evropska komisija ipak veruje da bi privatizacija javnih usluga, uključiv i preduzeća za snabdevanje vodom, mogla da ima društvene prednosti’! Zapazite: tako važna strateška stvar o otuđenja najvitalnijih sistema koje su gradile mnoge generacije i od kojih bukvalno zavisi opstanak ljudi, brani se time da neki činovnici u Briselu veruju da to može da bude dobro rešenje.
    • Građanska inicijativa ’PRAVO NA VODU sakuplja potpise, u skladu sa pravilima EU. Znate ko su najagilniji: Nemci, Austrijanci, skandinavske države, Holanđani – svi oni koji ne mogu da zamisle da im komunalne sisteme vodi bilo ko drugi osim lokalne samouprave. Kada skupe potpise – Evropske komisija je u obavezi da to prispita.
    • Zaokret Komesara za unutrašnje tržište EU Mišel Bernije, koga su smatrali najagilnijim zastupnikom privatizacije javnih komunalnih preduzeća. On sada negira da je on taj koji zagovara privatizaciju i davanje koncesija privatnim firmama, ali kaže nešta vrlo za nas važno: ’Često postoji interes lokalnih moćnika da se javna komunalna preduzeće predaju privatnim kompanijama, jer je taj posao vrlo pogodna baza za korupciju. Jedan od vidova je i taj što im se odmah obeća da će biti ubačeni u izuzetno dobro plaćene upravne odbore, ili stimulisani i na druge načine’. Čini li vam se ovo prepoznatljivim?

Važna platforma ZA ODBRANU: kritični / krizni sistemi

  1. Strateško polazište o vlasničkom i upravljačkom statusu infrastrukturnih sistema radikalno se promenilo nakon događaja u Njujorku 11. septembra 2001, kada se veoma očito pokazala izuzetna ranjivost država u odnosu na vitalne sisteme. Sada se sve više uobličava stav o kritičnim / kriznim infrastrukturnim sistemima. To su svi oni sistemi čije bi izbacivanje iz funkcije vitalno ugrozilo bezbednost država i stanovništva. Smatra se da takvi sistemi moraju da budu upravljački čvrsto u rukama država ili gradova, da bi se sprečile mogućnosti hotimičnog izazivanja kriznih stanja.
  2. Sada se u Teoriji kriza često pravi i detaljnija sistematizacija, tako da se definišu dve klase kritičnih sistema:
    • Najranjiviji, najvitalniji sistemi, sa najbržim, često čak i trenutnim izbacivanjem iz funkcije. To su oni sistemi kod kojih se u savremenim uslovima kibernetizacije upravljanja čitav veliki sistem može iz funkcije izbaciti bukvalno sa nekoliko komandi u kompjuterskom sistemu. (’Sistemi ranjivi na klik miša na kompjuteru’!). U tu klasu spadaju državne telekomunikacije, vodovodi, elektroenergetski sistemi. Koliko smo mi daleko od bilo kakvog razumnog razmišljanja o toj realnosti govori i činjenica da smo svojevremeno u tender za prodaju državnog Telekoma uključili i sve vitalne telekomunikacione kanale, čak i one za vojne i policijske komunikacije. Takvi sistemi, našavši se našom nerazboritošću pod upravljačkom kontrolom neke strane kompanije, bili bi najveći paradoks neke države, da ne samo svoj krvotok, već i svoj nervni sistem proda i preda na upravljanje nekome sa strane!?! U tu klasu najranjivijih sistema spadaju i vodovodi, kojima se sada tako daljinski upravlja da dobar znalac na sličan način – hotimice – može i najveće gradove da brzo dovede u najkritičniji položaj. Setimo se ne tako davnog događaja kada je samo jedan trapav manevar zatvaračem na dugačkom dovodu jednog našeg velikog regionalnog sistema doveo do tako jakog vodnog udara koji je havarisao magistralni cevovod i izbacio ceo sistem iz funkcije.
    • Sistemi sporijeg, ali vrlo opasnog ulaska u krizna stanja (tzv. ’puzeća kriza’). To su brojni komunalni sistemi kao što su gradske čistoće, javni saobraćaj, itd., preko kojih se mogu izazvati vrlo ozbiljna krizna stanja namerno lošim upravljanjem. Uostalom, takva socijalna i politička kriza već viđena u nekim svetskim gradovima izazvana je upravo na taj način.
    • Imajući to u vidu jedan od vrlo ubedljivih blokova stavova za odbranu komunalnih sistema, posebno vodovodnih, moramo temeljiti upravo na nacionalnoj bezbednosti, ukazujući na vrlo opasna krizna stanja koja se mogu izazvati ukoliko bi se upravljački punktovi vitalnih sistema poverili subjektima sa strane, čiji nalogodavci mogu biti i neki drugi, često sasvim skriveni centri moći, koji i na taj način, stvarajući krizne situacije, utiču na ostvarivanje nekih svojih dalekosežnih strateških ciljeve. Doktrine agresivnih pritisaka na države i ljude su se izmenile, te je sada nastupilo vreme kada se najveći pritisci ostvaruju mnogo suptilnijim, sofisticiranijim metodama, a najopasniji su pritisci koji se ostvare preko – vode kao najvitalnije ljudske potrebe.

Ovo su samo  neke od polaznih teza i činjenica za diskusiju. Smisao diskusije je da se nakon podrobne rasprave, kroz sučeljavanje argumenata i dodavanje novih, dođe do jednog dokumenta koji ćemo moći da po potrebi istaknemo kao stav najkompetentnijih eksperata iz sektora voda. Zato su svi čitaoci ovog diskusionog teksta koji žele da se uključe u ovu raspravu, zamoljeni:

  • Iznesite mišljenje, stavove, slaganje ili neslaganje, po potrebi se pozivajući tačno na označene paragrafe ovih teza.
  • Predložite sve argumente kojima možemo da što konkretnije podupremo svoje čvrsto opredaljenje u pogledu očuvanja, ali i unapređenja naših vodovoda.
  • Predložite i nove teme iz izuzetno važnog komplekas vodosnabdevanja naselja, kako bi se što više zaokružio taj ciklus.To mogu da budu teme: mere državna politike i menjanja propisa u cilju racionalizacije potrošnje vode, problemi održavanja, cenovna politika u oblasti voda, uvođenje savremenih metoda za upravljanje sistemima (monitoring, primena simulaciono-optimizacinih modela za upravljanje sistemima, itd.).

Poštovani čitaoci, sada ste vi na potezu! Molimo vas da budete aktivni u diskusijama i da ovaj sajt tretirati kao SVOJU STRUČNU TRIBINU za ažurno razmenjivanje mišljenja, čime se jača naša organizovanost kao ’esnafa’ hidrotehničkih stručnjaka.

Na tom sajtu se na izuzetno interesantan način obrađuje neka svojstva vode o kojima malo, ili nikako ne razmišljamo. Tek kada pogledate taj film biće vam još plastičnije jasno zbog čega se vode i vodovodi nipošto ne smeju otuđivati.

Beograd, oktobar 2014.

Autor
IMG_9865

Branislav Đorđević